Закључци са Х Међународног архивистичког саветовања "Ниш 2026"
ЗАКЉУЧЦИ СА
X МЕЂУНАРОДНОГ АРХИВИСТИЧКОГ САВЕТОВАЊА „НИШ 2026.”
Дигитализација архивске грађе је важан процес у обезбеђивању заштите и веће доступности архивске грађе, али уједно и процес који захтева бројне предуслове, детаљне смернице, разрађена упуства, стручну архивистичку припрему, адекватну техничку опремљеност, квалитетно описивање, безбедан систем складиштења, одрживост и одговарајуће софтвере за омогућавање широке доступности.
Е-архивска грађа представља будућност архивистике и захтева мултидисциплинарну стручну подршку, при чему ће бити неопходно да архиви – на кадровском и информационом плану – прилагоде властити рад тим потребама.
Архивску грађу која настаје у електронском облику одликује обиље и масовност. Стога, важно је установити нове критеријуме за селекцију (вредновање) унутар наведене хиперпродукције. Архивисти поседују вештине и знања да у таквом амбијенту успоставе систем и примене критеријуме за вредновање и одабир. Неопходно је, зато, уважити глас архивиста и омогућити им учешће у доношењу одлука.
Е-документ не сме да остане једини медијум у пословању стваралаца архивске грађе. Архивска струка се налази на становишту да је електронски документ и даље у високом ризику од нестајања, злоупотреба и оштећења, далеко више него папирни, који се историјски доказао као дуготрајан и физички одржив. Неопходно је трагати за безбедним начинима трајног чувања електронске архивске грађе за будућност. До тада, активним управљањем записима, сталном променом формата погодних за чување би требало обезбедити њихову трајност и дуговечност.
Вештачка интелигенција (ВИ) појединим радним процесима у архивима може омогућити већу ефикасност и економичност у смислу асистенције приликом обраде и претраживања корпуса архивске грађе, у корелацији са конвенционалним архивистичким методама и техникама. Њено коришћење захтева опрез приликом настајања архивске грађе будући да ВИ приликом генерисања сама ствара нове корпусе, повезује податке и чињенице на нови начин, а једном „повезани” остају са тим везама заувек. Тако је могућност за погрешна тумачења значајна, услед чега би људска контрола и даље морала да се налази на првом месту. Генерисање архивске грађе у ВИ мора бити повезана са контекстом у којем је настала, са свим припадајућим метаподацима, а не „нахрањена” појединачним документима без њиховог контекста. Стандард Record in context у том смислу представља незаобилазан алат у описивању архивске грађе.
Неопходно је уједначити архивску праксу јавних архива у Србији доношењем подзаконских аката, правилника и упутстава у складу са Законом о архивској грађи и архивској делатности, пратећи захтеве и потребе како архивске делатности и рада архива, тако и стваралаца архивске грађе.
Закон о архивској грађи и архивској делатности предвиђа могућност подношења прекршајних пријава против стваралаца и ималаца који се не придржавају одредаба Закона. Архиви и архивисти задужени за заштиту архивске грађе и документарног материјала ван архива морају користити ове инструменте како би се архивска грађа очувала, а ствараоци усмерили и навели да у потпуности извршавају своје обавезе.
Потребно је пред надлежним министарством покренути иницијативу за измене и допуне Закона о архивској грађи и архивској делатности, ради његовог усклађивања са потребама стваралаца и архива и праћења развоја и потреба савременог информационог друштва.
Архивски радници и архиви морају бити свесни опасности од загађујућих и штетних материја не само за архивску грађу, већ и за здравље људи и животну околину. Потребно је пратити међународне прописе, усклађивати домаће законодавство и учити из искустава других европских држава у том погледу, како би се благовремено и на најбољи могући начин обезбедило здраво радно окружење за запослене и безбедно чување архивске грађе. За заштиту и рад са архивском грађом морају се бирати супстанце и материјали који неће угрозити архивску грађу, нити ће на негативан начин утицати на здравље запослених и животну средину
Генеалошка истраживања су један од најчешћих видова истраживања у архивима. Архивисти морају бити обучени за рад са таквим корисницима, а архиви могу организовати едукације за такав тип корисника, израдити брошуре, поставити упутства на веб-сајтовима, увести „дигиталног асистента” како би информације до корисника дошле пре самог истраживања.
Архивска педагогија је све заступљенија област деловања и рада са широм популацијом у архивима. Потребно је препознати је у закону као једну од области архивске делатности.
Архиви морају бити приступачни свим категоријама становништва у пуном обиму, како у физичком смислу (уклањања физичких препрека и изградња одговарајућих рампи, лифтова) тако и у информативном (омогућавање читања текстова на веб-сајтовима, титлови за лица оштећеног слуха итд.).
Проучавање аграрне историје двеју југословенских држава из визуре савремених историчара представља комплексан истраживачки задатак и захтева институционално хијерархијско повезивање архивске грађе разнородне провенијенције у ширем територијалном опсегу, на свим нивоима архивских установа, како у Србији, тако и у региону. Потребно је указати на богатство архивске грађе коју архиви поседују, а која се односи на ову тематику.
Закључке израдили:
Милорад Јовановић, архивски саветник
(Историјски архив „Средње Поморавље” Јагодина)
Слободанка Цветковић, архивски саветник
(Историјски архив Пожаревац)
Љиљана Дожић, архивски саветник
(Архив Војводине, Нови Сад)
Др Борис Булатовић, виши архивист
(Архив Војводине, Нови Сад)
Погодака: 93